Како бисте онима који нису стручњаци у овој области објаснили шта је проширена стварност и у које сврхе се користи?
Пре свега могу рећи да све то помало личи на магију о којој смо читали у романима из нашег детињства. Стварање магије - учинити да се нешто појави... Стварање духа... Померање објеката врховима прстију... Све то нам може омогућити проширена стварност, која се може дефинисати као дигитални „прекривач” преко стварног света, односно представљање аудио-визуелних информација које се могу регистровати у 3D простору. Проширена стварност нам пружа могућност да видимо и чујемо алтернативну стварност, измењену или чак значајно побољшану, али и даље усидрену у стварном свету који нас окружује.
Данас на располагању имамо много различитих технологија које нам могу омогућити искуство проширене стварности. Неке од њих су и даље у процесу истраживања, доступне само у лабораторијама, стога још увек нису спремне за шире потрошачко тржиште. Већина технологија проширене стварности обухвата паметне наочаре или транспарентне мобилне уређаје помоћу којих се углавном презентују аудио-визуелне информације.
Треба напоменути да постоје и системи за друга чула који су још увек у развоју, као што су системи за пружање хаптичких повратних информација. Хаптичке рукавице стварају осећај додира и на тај начин нам могу помоћи да нешто осетимо дланом или врховима прстију. Јастучићи за електромишићну стимулацију могу се ставити директно на кожу, омогућавајући нам да, на пример, директно осетимо удар метка на свом телу у видео-игрици. Неке од ових експерименталних технологија још увек нису приступачне, попут оних где помоћу електрода на посебно припремљеној чаши можемо да осетимо укус коктела, при чему се путем електричне струје активира сензорно подручје за укус да би се симулирало реалистично искуство пијења слатког, киселог или сланог напитка, чак и када је заправо у питању само обична вода. Постоји још много технологија за пружање сензорног искуства које су још увек у фази истраживања и нису доступне за широку примену. Међутим, оне које су већ данас доступне омогућавају нам да стварамо магичне илузије у великим размерама, спремне за ширу употребу . Нема сумње да ћемо у наредних пет или десет година видети како проширена стварност све више постаје део нашег свакодневног живота.
Можете ли нам рећи нешто о изазовима и ризицима који се односе на примену нових технологија у образовању?
Генерално, највећи ризик када је образовање у питању јесте губљење времена на нешто што се не исплати, што не доноси напредак у учењу и не води до смисленог ангажовања. Ово је општи ризик за сваку технологију која се користи као подршка за учење и подучавање, а не само за проширену стварност. Међутим, када је проширена стварност у питању, гледано из перспективе просветних радника, чини се да смо у последњих неколико година ушли у простор где је безбедно користити ову технологију. Постоји много примера примене проширене стварности у одређеним предметним областима или за учење уопште, а доступан је и велики број упутстава о томе како је интегрисати у наставни план и програм.
Образовна технологија нема смисла без ако није повезана са већим планом који се односи на оно што желимо да научимо, чак и ако тај план покрећу сами ученици и не зависи толико од онога што образовни систем нуди. Желимо да будемо сигурни да се образовне технологије ефикасно користе као подршка за постизање планираних исхода учења и на занимљив начин, како бисмо ублажили ризик од губљења драгоценог времена за учење на погрешну активност. Доступни су нам бројни докази о томе да проширена стварност може заиста добро функционисати у образовању уколико се то уради на прави начин. Међутим, генерално гледано, изазове и ризике медија можемо упоредити са књигом: Да ли је књига добра или лоша? Не знамо. То заиста зависи од конкретне књиге коју читате. Исти је случај и са било којом технологијом. Наравно, постоје ризици који су специфични за учионицу. То значи да уколико као едукатор нисте упознати са овом новом технологијом проширене стварности која се сада већ традиционално користи на мобилним уређајима или iPad таблетима, можда ћете имати проблема са одржавањем часа или курса на правом путу. Међутим, то се не разликује много од других активности мобилног учења које сада већ рутински користимо у последњих десетак година. Ако као едукатор уђете у то добро информисани, проширена стварност може да вам пружи активност ниског ризика уз високу награду која може позитивно утицати на начин на који људи памте, а самим тим и на ангажовање. Проширена стварност је фасцинантна, изузетно занимљива и веома жива технологија која, ако се добро примени, доказано може побољшати напредак у учењу. Али, исти је случај као и са књигом – ако је књига лоша, вратите је на место и узмите неку бољу.
Како видите развој улоге проширене стварности у образовању и обуци у наредних пет до десет година?
Мислим да тренутно можемо уочити малу промену парадигме у образовању. Многи традиционални формати у образовању, као такви, суаочавају се са све више изазова, па је тако, на пример, есеј као традиционални облик оцењивања доведен у питање због могућности које нам пружа вештачка интелигенција. Интересантна је чињеница да се овај изазов јавља у исто време када се остварује напредак у развоју проширене стварности. Проширена стварност је медијум намењен образовању заснованом на пракси – када треба да покажете да нешто можете да урадите, а не само да причате о томе. Чини ми се да је у том смислу напредак проширене стварности у образовању благовремен и омогућава нам да унапредимо игру за системско образовање и обука. Сада смо одједном у могућности да поставимо инструкције директно на радно место, односно тамо где се радња дешава, и то можемо урадити на систематичан начин. Можемо искористити овај елемент који се односи на гледање преко нечијег рамена, традиционално ограничено на два рамена. Нема пуно људи који могу да завире преко вашег рамена и замисле како би било када би могли да буду ви, корачају вашим стопама и раде управо оно што ви радите. Ово традиционално ограничење гледања преко рамена нестало је са проширеном стварношћу. Добили смо могућност да то урадимо боље, ближе и на неки узбудљивији начин, у размерама које подразумевају милионе људи. Уколико разумемо одређену област знања и њену практичну примену, можемо да изградимо систем и садржај који га окружује. Мислим да ће за образовање и обуку то отворити потпуно нову прилику на тржишту која раније није била директно доступна. У наредних пет до десет година видећемо напредак проширене стварности на тржишту „вођеног учења“, можда чак и на колаборативан начин, јер је то добра основа за ширу систематизацију образовања и обуке, а посебно техничких вештина. Разумно је размишљати о свему томе као о полазној тачки из које ће проширена стварност почети да продире и у друге области образовања и обуке.
У последњих десет година могли смо да видимо невероватне примере примене проширене стварности у скоро свакој области. Сада је интересантно питање како ће бити када одатле пређемо на следећи ниво, где немамо само један пример који показује колико проширена стварност може бити сјајна, већ мноштво искустава. Размислите о томе: ученик обично обави једну активност учења за неколико минута, можда неколико пута током лекције. Затим имамо неколико часова дневно и неколико дана учења недељно. То је много активности учења које захтевају много садржаја за који мора да се обезбеди подршка у овом тренутку. Упркос експлозивном расту примене проширене стварности у образовању последњих година, она је још увек у раној фази, а доступност је релативно ниска ако је упоредите са другим доступним врстама активности. Међутим, дубокосам уверен да нам иновације које смо омогућили у овој области могу помоћи да постигнемо циљ коришћења образовања заснованог на проширеној стварности у веома великом обиму.
Ви сте добитник CEN-CENELEC награде за иновације у 2022. години за пројекат ARETE, можете ли да нам кажете нешто више о овом пројекту и који је његов циљ?
Почео бих причу о томе речима Конфучија:
„Реци ми и заборавићу.
Покажи ми и можда ћу запамтити.
Укључи ме и разумећу.”
Пројекат ARETE усредсређенје на идеју учења кроз рад, кинестетичког учења односно, како то понекад кажемо, учења кроз искуство. Ангажовање је кључно за учење и због тога смо у оквиру пројекта ARETE покушали да искористимо ову предност новог медија проширене стварности и развијемо нацрт за следећу генерацију апликација које користе проширену стварност у сврхе образовања.
Методички смо развили технологију и приступ за коришћење проширене стварности у образовању у великом обиму у различитим предметним областима, а затим смо то проценили у четири велике пилот-студије, пажљиво анализирајући налазе великог броја наставника и ученика, као важне повратне информације за истраживање и развој, пратећи инклузивни приступ пројектовању који је усредсређен на човека. Размотрили смо следећу генерацију апликација проширене стварности за учење из технолошке перспективе, развијајући садржај, модел садржаја и релевантне стандарде.
Размишљали смо како треба да модификујемо апликације проширене стварности, на који начин треба да развијамо технолошки екосистем који је окружује, како треба да изгледају употребљиви ауторски алати, затим смо истраживали упутства која су потребна за усвајање, како можемо да смањимо улазне баријере за креирање садржаја, итд. Процењивали смо темељно, у почетку путем три, затим и четири пилот-студије. Прва је била фокусирана на примену проширене стварности за енглеску писменост, посебно за ученике којима је енглески језик страни. Касније смо покренули још једну пилот-студију примене проширене стварности за STEM учење, посебно у математици и географији. Узели смо у обзир и област која је више повезана са културом учења у школама – проширена стварност за позитивну интервенцију у понашању и подршку, PBIS. На половини пројекта, схватили смо да нам је потребна додатна пилот-студија која се фокусира на образовање наставника, стога смо процењивали на које све начине можемо подржати наставнике у изградњи искустава учења путем проширене стварности, помоћу комплета ауторских алата који смо развили.
Четири пилот-студије биле су велике, а у испитивање смо укључили више од четири стотине наставника и преко три хиљаде ученика из 27 земаља. Поред тога, имали смо и неке додатне активности у Индији и у још десет земаља Јужне Америке. Добили смо позитивне доказе примене ових технологија који су нам показали шта се све помоћу њих може урадити када су у правим рукама, а то је само потврдило наш технолошки приступ. Ово је укључивало и креирање ауторског алата и плејера под називом „MirageXR”, који је бесплатан и доступан свима за коришћење (потражите „MirageXR” на платформама као што су Google Play, Apple App Store, или на GitHub-у за изворни код). Технички, имплементирали смо клауд-инфраструктуру која стоји иза апликације као део „Moodle” система за управљање учењем и олакшали интеграцију са локалним школским или универзитетским окружењем за учење.
На који начин ARETE пројекат утиче на област образовања и обуке?
Као што сам раније напоменуо, постоји много примера добре употребе проширене стварности у образовању и обуци. Они су, међутим, често само случајни. Пре десет година, велике корпорације, школе, образовне институције већ су на неки начин биле упознате са проширеном стварношћу, испробавајући на пилот-нивоу шта ове нове технологије могу донети. Када смо писали предлог за доделу бесповратних средстава, схватили смо да је највећа препрека на путу до великог успеха то што није довољно добро схваћено како од ових скупих иницијатива високог интензитета доћи до нечега што наставници, али и независни ученици, могу да користе рутински. Ово је био кључни фокус за нас. Било је потребно пронаћи лакше начине за креирање садржаја проширене стварности који могу да се користе без ангажовања програмера, графичког дизајнера, сценаристе, редитеља или неког другог.
Изазови се јављају у свим групама корисника и није увек тачно да је студенте најлакше задовољити. Они су вероватно већ видели апликације проширене стварности, у свету игара, или су је користили за друге потребе код куће. Стога су њихова очекивања често веома висока у погледу тога како ствари треба да се раде и изграде јер очекују исти визуелни квалитет који већ познају. Ово ангажовање се доста разликује од изазова са којима се суочавају наставници. За њих је већи изазов одржати све на окупу, уочити ко у учионици прати, а ко се изгубио, тај изазов постаје још већи уколико није у питању настава која се одвија у учионици већ вежба код куће. Њима је најважније праћење ангажовања, као и да проширена стварност буде одговарајућа за све.
Можете ли да наведете неке примере утицаја стандарда на иновације у Вашој области?
Већ неколико година активно учествујем у стандардизацији технологија намењених учењу и имао сам прилику да видим неколико иницијатива које су доведене до краја. На пример, када су покренути „Отворени образовни ресурси”, урадили смо доста посла око претраживања и проналажења објеката учења и верујем да је то много помогло у разумевању начина на које ресурси за учење морају да се описују и означавају тако да други могу да их пронађу и поново искористе, можда чак и у различитим контекстима. Такође сам приметио да је било доста посла око дизајна учења, односно бољег разумевања процеса креирања и управљања садржајем за учење.
Оно што је заједничко свим овим иницијативама јесте то што су помогле у отварању нових тржишта. Раније су потенцијална тржишта била превише фрагментирана. Уколико сте комерцијални продавац или пружалац услуга у области образовања, почетни трошкови били су превисоки. Предност успостављања интероперабилности, „преласка на дигитално” и могућности дељења и размене дигиталних ресурса за учење јесте у томе што општи трошкови постају нижи, на пример они који се односе на могућност проналажења и испоруке.
За мене, стандарди су покретачи који могу да створе нова тржишта. Ово је случај са најуспешнијим стандардима за интероперабилност које сам следио, а такође и образложење за оно што смо покушали да урадимо са споразумом европске конференције – CWA 18006:2023, eXtended Reality for Learning and Performance Augmentation – Methodology, techniques, and data formats (као и стандардима које смо развили за те потребе): подршка у успостављању тржишта које раније није постојало, тако да ништа не може да спречи развој и усвајање проширене стварности у образовању и обуци.
Колико је важно да иноватори буду информисани и успоставе сарадњу са организацијама за развој стандарда?
Мислим да то зависи од тога где се налазите у циклусу иновација. Ако сте у фази експлораторног истраживања или проналажења потпуно нових измаштаних идеја, то није право време да се бавите развојем стандарда. Треба да се ангажујете када можете позитивно да утичете на животе многих, када радите на нечему што је корисно за све. У експлораторној фази истраживања исходи могу бити неуспешни. Стандардизација постаје релевантнија када се истраживање све више примењује и даје резултате који се вероватно могу користити, као и када постане јасније колико људи би могло имати користи од специфичних истраживања. Могли бисмо рећи да је право време за укључивање у процес развоја стандарда када постоји потенцијални утицај.
Стандарди су такође важно средство размене знања. Уколико као иноватор не будете у току са стандардима у развоју и већ објављеним стандардима, ризикујете да поново измислите точак – морате се повезати. Истраживање се не може одвијати изоловано, оно се увек одвија у оквиру граница истраживања.
У науци, студенти докторских студија понекад сањају о ситуацији у којој је неки геније пре неколико стотина година нешто измислио и записао у књизи, а затим то годинама нико не схвата све до тренутка када се то дело поново открије. Данас се истраживања више не врше на овај начин, ако је икада тако било. Ако је истраживање одвојено од заједнице и истраживачких граница, онда више него икада пре постоји опасност од изолације и заборава. Данас неко можда може измислити точак, али никога то неће занимати и нико неће читати о томе, то ће једноставно бити заборављено. Организације за развој стандарда представљају чуваре и кустосе који воде рачуна о томе да оно што је важно буде очувано и побољшано, стрпљиво се бавећи иновацијама и истраживањима.
На крају, који бисте савет дали иноваторима који желе да њихов рад буде усклађен са релевантним стандардима, а да притом ипак померају границе иновација?
Најважнији савет који имам јесте да не потцењују снагу, али и трајање развоја стандарда. Дакле, кључно је време.Не можете доћи у организацију за развој стандарда са готовом спецификацијом и рећи да је то завршена ствар, замолити их да ставе свој печат на то и прихвате овај стандард који сада треба да се примењује широм света или Европе. То не функционише на такав начин. Развој стандарда је такође процес изградње консензуса. Организације за развој стандарда су чувари процеса који посвећују томе пуну пажњу, спречавајући пристрасност и присвајање непримерене користи. То је прилика да се чује и види више перспектива, а за такав процес је потребно време. Просечно трајање развоја потпуног стандарда јесте око 36 месеци. То значи да ако планирате да дате велики допринос или да се ваша реч узме у обзир током процеса развоја стандарда, морате то да размотрите већ током фазе истраживања. Уз одговарајућу методологију и процес управљања пројектима, можете рачунати на то да ћете остварити свој циљ. Ја сам такође сам веома захвалан што постоји инструмент под називом „споразум европске конференције”. То је облик предстандардизацијских споразума за европске истраживачке пројекте који обично већ имају широк круг сарадника и процес изградње консензуса уграђен у методологију, укључујући и комуникацију са свим релевантним заинтересованим странама. Овај брзи пут до предстандарда је фантастичан.
На крају бих поново нагласио да се не потцењује време које је потребно за успостављање стандарда. Чувари овог процеса постоје с разлогом и ако дођете са нечим што је завршено ван овог процеса, онда то неће проћи. Овако стандардизација не функционише.
Припремила: Јована Корићанац
