Proširena stvarnost
Kako biste onima koji nisu stručnjaci u ovoj oblasti objasnili šta je proširena stvarnost i u koje svrhe se koristi?
Pre svega mogu reći da sve to pomalo liči na magiju o kojoj smo čitali u romanima iz našeg detinjstva. Stvaranje magije - učiniti da se nešto pojavi... Stvaranje duha... Pomeranje objekata vrhovima prstiju... Sve to nam može omogućiti proširena stvarnost, koja se može definisati kao digitalni „prekrivač” preko stvarnog sveta, odnosno predstavljanje audio-vizuelnih informacija koje se mogu registrovati u 3D prostoru. Proširena stvarnost nam pruža mogućnost da vidimo i čujemo alternativnu stvarnost, izmenjenu ili čak značajno poboljšanu, ali i dalje usidrenu u stvarnom svetu koji nas okružuje.
Danas na raspolaganju imamo mnogo različitih tehnologija koje nam mogu omogućiti iskustvo proširene stvarnosti. Neke od njih su i dalje u procesu istraživanja, dostupne samo u laboratorijama, stoga još uvek nisu spremne za šire potrošačko tržište. Većina tehnologija proširene stvarnosti obuhvata pametne naočare ili transparentne mobilne uređaje pomoću kojih se uglavnom prezentuju audio-vizuelne informacije.
Treba napomenuti da postoje i sistemi za druga čula koji su još uvek u razvoju, kao što su sistemi za pružanje haptičkih povratnih informacija. Haptičke rukavice stvaraju osećaj dodira i na taj način nam mogu pomoći da nešto osetimo dlanom ili vrhovima prstiju. Jastučići za elektromišićnu stimulaciju mogu se staviti direktno na kožu, omogućavajući nam da, na primer, direktno osetimo udar metka na svom telu u video-igrici. Neke od ovih eksperimentalnih tehnologija još uvek nisu pristupačne, poput onih gde pomoću elektroda na posebno pripremljenoj čaši možemo da osetimo ukus koktela, pri čemu se putem električne struje aktivira senzorno područje za ukus da bi se simuliralo realistično iskustvo pijenja slatkog, kiselog ili slanog napitka, čak i kada je zapravo u pitanju samo obična voda. Postoji još mnogo tehnologija za pružanje senzornog iskustva koje su još uvek u fazi istraživanja i nisu dostupne za široku primenu. Međutim, one koje su već danas dostupne omogućavaju nam da stvaramo magične iluzije u velikim razmerama, spremne za širu upotrebu . Nema sumnje da ćemo u narednih pet ili deset godina videti kako proširena stvarnost sve više postaje deo našeg svakodnevnog života.
Možete li nam reći nešto o izazovima i rizicima koji se odnose na primenu novih tehnologija u obrazovanju?
Generalno, najveći rizik kada je obrazovanje u pitanju jeste gubljenje vremena na nešto što se ne isplati, što ne donosi napredak u učenju i ne vodi do smislenog angažovanja. Ovo je opšti rizik za svaku tehnologiju koja se koristi kao podrška za učenje i podučavanje, a ne samo za proširenu stvarnost. Međutim, kada je proširena stvarnost u pitanju, gledano iz perspektive prosvetnih radnika, čini se da smo u poslednjih nekoliko godina ušli u prostor gde je bezbedno koristiti ovu tehnologiju. Postoji mnogo primera primene proširene stvarnosti u određenim predmetnim oblastima ili za učenje uopšte, a dostupan je i veliki broj uputstava o tome kako je integrisati u nastavni plan i program.
Obrazovna tehnologija nema smisla bez ako nije povezana sa većim planom koji se odnosi na ono što želimo da naučimo, čak i ako taj plan pokreću sami učenici i ne zavisi toliko od onoga što obrazovni sistem nudi. Želimo da budemo sigurni da se obrazovne tehnologije efikasno koriste kao podrška za postizanje planiranih ishoda učenja i na zanimljiv način, kako bismo ublažili rizik od gubljenja dragocenog vremena za učenje na pogrešnu aktivnost. Dostupni su nam brojni dokazi o tome da proširena stvarnost može zaista dobro funkcionisati u obrazovanju ukoliko se to uradi na pravi način. Međutim, generalno gledano, izazove i rizike medija možemo uporediti sa knjigom: Da li je knjiga dobra ili loša? Ne znamo. To zaista zavisi od konkretne knjige koju čitate. Isti je slučaj i sa bilo kojom tehnologijom. Naravno, postoje rizici koji su specifični za učionicu. To znači da ukoliko kao edukator niste upoznati sa ovom novom tehnologijom proširene stvarnosti koja se sada već tradicionalno koristi na mobilnim uređajima ili iPad tabletima, možda ćete imati problema sa održavanjem časa ili kursa na pravom putu. Međutim, to se ne razlikuje mnogo od drugih aktivnosti mobilnog učenja koje sada već rutinski koristimo u poslednjih desetak godina. Ako kao edukator uđete u to dobro informisani, proširena stvarnost može da vam pruži aktivnost niskog rizika uz visoku nagradu koja može pozitivno uticati na način na koji ljudi pamte, a samim tim i na angažovanje. Proširena stvarnost je fascinantna, izuzetno zanimljiva i veoma živa tehnologija koja, ako se dobro primeni, dokazano može poboljšati napredak u učenju. Ali, isti je slučaj kao i sa knjigom – ako je knjiga loša, vratite je na mesto i uzmite neku bolju.
Kako vidite razvoj uloge proširene stvarnosti u obrazovanju i obuci u narednih pet do deset godina?
Mislim da trenutno možemo uočiti malu promenu paradigme u obrazovanju. Mnogi tradicionalni formati u obrazovanju, kao takvi, suaočavaju se sa sve više izazova, pa je tako, na primer, esej kao tradicionalni oblik ocenjivanja doveden u pitanje zbog mogućnosti koje nam pruža veštačka inteligencija. Interesantna je činjenica da se ovaj izazov javlja u isto vreme kada se ostvaruje napredak u razvoju proširene stvarnosti. Proširena stvarnost je medijum namenjen obrazovanju zasnovanom na praksi – kada treba da pokažete da nešto možete da uradite, a ne samo da pričate o tome. Čini mi se da je u tom smislu napredak proširene stvarnosti u obrazovanju blagovremen i omogućava nam da unapredimo igru za sistemsko obrazovanje i obuka. Sada smo odjednom u mogućnosti da postavimo instrukcije direktno na radno mesto, odnosno tamo gde se radnja dešava, i to možemo uraditi na sistematičan način. Možemo iskoristiti ovaj element koji se odnosi na gledanje preko nečijeg ramena, tradicionalno ograničeno na dva ramena. Nema puno ljudi koji mogu da zavire preko vašeg ramena i zamisle kako bi bilo kada bi mogli da budu vi, koračaju vašim stopama i rade upravo ono što vi radite. Ovo tradicionalno ograničenje gledanja preko ramena nestalo je sa proširenom stvarnošću. Dobili smo mogućnost da to uradimo bolje, bliže i na neki uzbudljiviji način, u razmerama koje podrazumevaju milione ljudi. Ukoliko razumemo određenu oblast znanja i njenu praktičnu primenu, možemo da izgradimo sistem i sadržaj koji ga okružuje. Mislim da će za obrazovanje i obuku to otvoriti potpuno novu priliku na tržištu koja ranije nije bila direktno dostupna. U narednih pet do deset godina videćemo napredak proširene stvarnosti na tržištu „vođenog učenja“, možda čak i na kolaborativan način, jer je to dobra osnova za širu sistematizaciju obrazovanja i obuke, a posebno tehničkih veština. Razumno je razmišljati o svemu tome kao o polaznoj tački iz koje će proširena stvarnost početi da prodire i u druge oblasti obrazovanja i obuke.
U poslednjih deset godina mogli smo da vidimo neverovatne primere primene proširene stvarnosti u skoro svakoj oblasti. Sada je interesantno pitanje kako će biti kada odatle pređemo na sledeći nivo, gde nemamo samo jedan primer koji pokazuje koliko proširena stvarnost može biti sjajna, već mnoštvo iskustava. Razmislite o tome: učenik obično obavi jednu aktivnost učenja za nekoliko minuta, možda nekoliko puta tokom lekcije. Zatim imamo nekoliko časova dnevno i nekoliko dana učenja nedeljno. To je mnogo aktivnosti učenja koje zahtevaju mnogo sadržaja za koji mora da se obezbedi podrška u ovom trenutku. Uprkos eksplozivnom rastu primene proširene stvarnosti u obrazovanju poslednjih godina, ona je još uvek u ranoj fazi, a dostupnost je relativno niska ako je uporedite sa drugim dostupnim vrstama aktivnosti. Međutim, dubokosam uveren da nam inovacije koje smo omogućili u ovoj oblasti mogu pomoći da postignemo cilj korišćenja obrazovanja zasnovanog na proširenoj stvarnosti u veoma velikom obimu.
Vi ste dobitnik CEN-CENELEC nagrade za inovacije u 2022. godini za projekat ARETE, možete li da nam kažete nešto više o ovom projektu i koji je njegov cilj?
Počeo bih priču o tome rečima Konfučija:
„Reci mi i zaboraviću.
Pokaži mi i možda ću zapamtiti.
Uključi me i razumeću.”
Projekat ARETE usredsređenje na ideju učenja kroz rad, kinestetičkog učenja odnosno, kako to ponekad kažemo, učenja kroz iskustvo. Angažovanje je ključno za učenje i zbog toga smo u okviru projekta ARETE pokušali da iskoristimo ovu prednost novog medija proširene stvarnosti i razvijemo nacrt za sledeću generaciju aplikacija koje koriste proširenu stvarnost u svrhe obrazovanja.
Metodički smo razvili tehnologiju i pristup za korišćenje proširene stvarnosti u obrazovanju u velikom obimu u različitim predmetnim oblastima, a zatim smo to procenili u četiri velike pilot-studije, pažljivo analizirajući nalaze velikog broja nastavnika i učenika, kao važne povratne informacije za istraživanje i razvoj, prateći inkluzivni pristup projektovanju koji je usredsređen na čoveka. Razmotrili smo sledeću generaciju aplikacija proširene stvarnosti za učenje iz tehnološke perspektive, razvijajući sadržaj, model sadržaja i relevantne standarde.
Razmišljali smo kako treba da modifikujemo aplikacije proširene stvarnosti, na koji način treba da razvijamo tehnološki ekosistem koji je okružuje, kako treba da izgledaju upotrebljivi autorski alati, zatim smo istraživali uputstva koja su potrebna za usvajanje, kako možemo da smanjimo ulazne barijere za kreiranje sadržaja, itd. Procenjivali smo temeljno, u početku putem tri, zatim i četiri pilot-studije. Prva je bila fokusirana na primenu proširene stvarnosti za englesku pismenost, posebno za učenike kojima je engleski jezik strani. Kasnije smo pokrenuli još jednu pilot-studiju primene proširene stvarnosti za STEM učenje, posebno u matematici i geografiji. Uzeli smo u obzir i oblast koja je više povezana sa kulturom učenja u školama – proširena stvarnost za pozitivnu intervenciju u ponašanju i podršku, PBIS. Na polovini projekta, shvatili smo da nam je potrebna dodatna pilot-studija koja se fokusira na obrazovanje nastavnika, stoga smo procenjivali na koje sve načine možemo podržati nastavnike u izgradnji iskustava učenja putem proširene stvarnosti, pomoću kompleta autorskih alata koji smo razvili.
Četiri pilot-studije bile su velike, a u ispitivanje smo uključili više od četiri stotine nastavnika i preko tri hiljade učenika iz 27 zemalja. Pored toga, imali smo i neke dodatne aktivnosti u Indiji i u još deset zemalja Južne Amerike. Dobili smo pozitivne dokaze primene ovih tehnologija koji su nam pokazali šta se sve pomoću njih može uraditi kada su u pravim rukama, a to je samo potvrdilo naš tehnološki pristup. Ovo je uključivalo i kreiranje autorskog alata i plejera pod nazivom „MirageXR”, koji je besplatan i dostupan svima za korišćenje (potražite „MirageXR” na platformama kao što su Google Play, Apple App Store, ili na GitHub-u za izvorni kod). Tehnički, implementirali smo klaud-infrastrukturu koja stoji iza aplikacije kao deo „Moodle” sistema za upravljanje učenjem i olakšali integraciju sa lokalnim školskim ili univerzitetskim okruženjem za učenje.
Na koji način ARETE projekat utiče na oblast obrazovanja i obuke?
Kao što sam ranije napomenuo, postoji mnogo primera dobre upotrebe proširene stvarnosti u obrazovanju i obuci. Oni su, međutim, često samo slučajni. Pre deset godina, velike korporacije, škole, obrazovne institucije već su na neki način bile upoznate sa proširenom stvarnošću, isprobavajući na pilot-nivou šta ove nove tehnologije mogu doneti. Kada smo pisali predlog za dodelu bespovratnih sredstava, shvatili smo da je najveća prepreka na putu do velikog uspeha to što nije dovoljno dobro shvaćeno kako od ovih skupih inicijativa visokog intenziteta doći do nečega što nastavnici, ali i nezavisni učenici, mogu da koriste rutinski. Ovo je bio ključni fokus za nas. Bilo je potrebno pronaći lakše načine za kreiranje sadržaja proširene stvarnosti koji mogu da se koriste bez angažovanja programera, grafičkog dizajnera, scenariste, reditelja ili nekog drugog.
Izazovi se javljaju u svim grupama korisnika i nije uvek tačno da je studente najlakše zadovoljiti. Oni su verovatno već videli aplikacije proširene stvarnosti, u svetu igara, ili su je koristili za druge potrebe kod kuće. Stoga su njihova očekivanja često veoma visoka u pogledu toga kako stvari treba da se rade i izgrade jer očekuju isti vizuelni kvalitet koji već poznaju. Ovo angažovanje se dosta razlikuje od izazova sa kojima se suočavaju nastavnici. Za njih je veći izazov održati sve na okupu, uočiti ko u učionici prati, a ko se izgubio, taj izazov postaje još veći ukoliko nije u pitanju nastava koja se odvija u učionici već vežba kod kuće. Njima je najvažnije praćenje angažovanja, kao i da proširena stvarnost bude odgovarajuća za sve.
Možete li da navedete neke primere uticaja standarda na inovacije u Vašoj oblasti?
Već nekoliko godina aktivno učestvujem u standardizaciji tehnologija namenjenih učenju i imao sam priliku da vidim nekoliko inicijativa koje su dovedene do kraja. Na primer, kada su pokrenuti „Otvoreni obrazovni resursi”, uradili smo dosta posla oko pretraživanja i pronalaženja objekata učenja i verujem da je to mnogo pomoglo u razumevanju načina na koje resursi za učenje moraju da se opisuju i označavaju tako da drugi mogu da ih pronađu i ponovo iskoriste, možda čak i u različitim kontekstima. Takođe sam primetio da je bilo dosta posla oko dizajna učenja, odnosno boljeg razumevanja procesa kreiranja i upravljanja sadržajem za učenje.
Ono što je zajedničko svim ovim inicijativama jeste to što su pomogle u otvaranju novih tržišta. Ranije su potencijalna tržišta bila previše fragmentirana. Ukoliko ste komercijalni prodavac ili pružalac usluga u oblasti obrazovanja, početni troškovi bili su previsoki. Prednost uspostavljanja interoperabilnosti, „prelaska na digitalno” i mogućnosti deljenja i razmene digitalnih resursa za učenje jeste u tome što opšti troškovi postaju niži, na primer oni koji se odnose na mogućnost pronalaženja i isporuke.
Za mene, standardi su pokretači koji mogu da stvore nova tržišta. Ovo je slučaj sa najuspešnijim standardima za interoperabilnost koje sam sledio, a takođe i obrazloženje za ono što smo pokušali da uradimo sa sporazumom evropske konferencije – CWA 18006:2023, eXtended Reality for Learning and Performance Augmentation – Methodology, techniques, and data formats (kao i standardima koje smo razvili za te potrebe): podrška u uspostavljanju tržišta koje ranije nije postojalo, tako da ništa ne može da spreči razvoj i usvajanje proširene stvarnosti u obrazovanju i obuci.
Koliko je važno da inovatori budu informisani i uspostave saradnju sa organizacijama za razvoj standarda?
Mislim da to zavisi od toga gde se nalazite u ciklusu inovacija. Ako ste u fazi eksploratornog istraživanja ili pronalaženja potpuno novih izmaštanih ideja, to nije pravo vreme da se bavite razvojem standarda. Treba da se angažujete kada možete pozitivno da utičete na živote mnogih, kada radite na nečemu što je korisno za sve. U eksploratornoj fazi istraživanja ishodi mogu biti neuspešni. Standardizacija postaje relevantnija kada se istraživanje sve više primenjuje i daje rezultate koji se verovatno mogu koristiti, kao i kada postane jasnije koliko ljudi bi moglo imati koristi od specifičnih istraživanja. Mogli bismo reći da je pravo vreme za uključivanje u proces razvoja standarda kada postoji potencijalni uticaj.
Standardi su takođe važno sredstvo razmene znanja. Ukoliko kao inovator ne budete u toku sa standardima u razvoju i već objavljenim standardima, rizikujete da ponovo izmislite točak – morate se povezati. Istraživanje se ne može odvijati izolovano, ono se uvek odvija u okviru granica istraživanja.
U nauci, studenti doktorskih studija ponekad sanjaju o situaciji u kojoj je neki genije pre nekoliko stotina godina nešto izmislio i zapisao u knjizi, a zatim to godinama niko ne shvata sve do trenutka kada se to delo ponovo otkrije. Danas se istraživanja više ne vrše na ovaj način, ako je ikada tako bilo. Ako je istraživanje odvojeno od zajednice i istraživačkih granica, onda više nego ikada pre postoji opasnost od izolacije i zaborava. Danas neko možda može izmisliti točak, ali nikoga to neće zanimati i niko neće čitati o tome, to će jednostavno biti zaboravljeno. Organizacije za razvoj standarda predstavljaju čuvare i kustose koji vode računa o tome da ono što je važno bude očuvano i poboljšano, strpljivo se baveći inovacijama i istraživanjima.
Na kraju, koji biste savet dali inovatorima koji žele da njihov rad bude usklađen sa relevantnim standardima, a da pritom ipak pomeraju granice inovacija?
Najvažniji savet koji imam jeste da ne potcenjuju snagu, ali i trajanje razvoja standarda. Dakle, ključno je vreme.Ne možete doći u organizaciju za razvoj standarda sa gotovom specifikacijom i reći da je to završena stvar, zamoliti ih da stave svoj pečat na to i prihvate ovaj standard koji sada treba da se primenjuje širom sveta ili Evrope. To ne funkcioniše na takav način. Razvoj standarda je takođe proces izgradnje konsenzusa. Organizacije za razvoj standarda su čuvari procesa koji posvećuju tome punu pažnju, sprečavajući pristrasnost i prisvajanje neprimerene koristi. To je prilika da se čuje i vidi više perspektiva, a za takav proces je potrebno vreme. Prosečno trajanje razvoja potpunog standarda jeste oko 36 meseci. To znači da ako planirate da date veliki doprinos ili da se vaša reč uzme u obzir tokom procesa razvoja standarda, morate to da razmotrite već tokom faze istraživanja. Uz odgovarajuću metodologiju i proces upravljanja projektima, možete računati na to da ćete ostvariti svoj cilj. Ja sam takođe sam veoma zahvalan što postoji instrument pod nazivom „sporazum evropske konferencije”. To je oblik predstandardizacijskih sporazuma za evropske istraživačke projekte koji obično već imaju širok krug saradnika i proces izgradnje konsenzusa ugrađen u metodologiju, uključujući i komunikaciju sa svim relevantnim zainteresovanim stranama. Ovaj brzi put do predstandarda je fantastičan.
Na kraju bih ponovo naglasio da se ne potcenjuje vreme koje je potrebno za uspostavljanje standarda. Čuvari ovog procesa postoje s razlogom i ako dođete sa nečim što je završeno van ovog procesa, onda to neće proći. Ovako standardizacija ne funkcioniše.
Pripremila: Jovana Korićanac
Kako biste onima koji nisu stručnjaci u ovoj oblasti objasnili šta je proširena stvarnost i u koje svrhe se koristi?
Pre svega mogu reći da sve to pomalo liči na magiju o kojoj smo čitali u romanima iz našeg detinjstva. Stvaranje magije - učiniti da se nešto pojavi... Stvaranje duha... Pomeranje objekata vrhovima prstiju... Sve to nam može omogućiti proširena stvarnost, koja se može definisati kao digitalni „prekrivač” preko stvarnog sveta, odnosno predstavljanje audio-vizuelnih informacija koje se mogu registrovati u 3D prostoru. Proširena stvarnost nam pruža mogućnost da vidimo i čujemo alternativnu stvarnost, izmenjenu ili čak značajno poboljšanu, ali i dalje usidrenu u stvarnom svetu koji nas okružuje.
Danas na raspolaganju imamo mnogo različitih tehnologija koje nam mogu omogućiti iskustvo proširene stvarnosti. Neke od njih su i dalje u procesu istraživanja, dostupne samo u laboratorijama, stoga još uvek nisu spremne za šire potrošačko tržište. Većina tehnologija proširene stvarnosti obuhvata pametne naočare ili transparentne mobilne uređaje pomoću kojih se uglavnom prezentuju audio-vizuelne informacije.
Treba napomenuti da postoje i sistemi za druga čula koji su još uvek u razvoju, kao što su sistemi za pružanje haptičkih povratnih informacija. Haptičke rukavice stvaraju osećaj dodira i na taj način nam mogu pomoći da nešto osetimo dlanom ili vrhovima prstiju. Jastučići za elektromišićnu stimulaciju mogu se staviti direktno na kožu, omogućavajući nam da, na primer, direktno osetimo udar metka na svom telu u video-igrici. Neke od ovih eksperimentalnih tehnologija još uvek nisu pristupačne, poput onih gde pomoću elektroda na posebno pripremljenoj čaši možemo da osetimo ukus koktela, pri čemu se putem električne struje aktivira senzorno područje za ukus da bi se simuliralo realistično iskustvo pijenja slatkog, kiselog ili slanog napitka, čak i kada je zapravo u pitanju samo obična voda. Postoji još mnogo tehnologija za pružanje senzornog iskustva koje su još uvek u fazi istraživanja i nisu dostupne za široku primenu. Međutim, one koje su već danas dostupne omogućavaju nam da stvaramo magične iluzije u velikim razmerama, spremne za širu upotrebu . Nema sumnje da ćemo u narednih pet ili deset godina videti kako proširena stvarnost sve više postaje deo našeg svakodnevnog života.
Možete li nam reći nešto o izazovima i rizicima koji se odnose na primenu novih tehnologija u obrazovanju?
Generalno, najveći rizik kada je obrazovanje u pitanju jeste gubljenje vremena na nešto što se ne isplati, što ne donosi napredak u učenju i ne vodi do smislenog angažovanja. Ovo je opšti rizik za svaku tehnologiju koja se koristi kao podrška za učenje i podučavanje, a ne samo za proširenu stvarnost. Međutim, kada je proširena stvarnost u pitanju, gledano iz perspektive prosvetnih radnika, čini se da smo u poslednjih nekoliko godina ušli u prostor gde je bezbedno koristiti ovu tehnologiju. Postoji mnogo primera primene proširene stvarnosti u određenim predmetnim oblastima ili za učenje uopšte, a dostupan je i veliki broj uputstava o tome kako je integrisati u nastavni plan i program.
Obrazovna tehnologija nema smisla bez ako nije povezana sa većim planom koji se odnosi na ono što želimo da naučimo, čak i ako taj plan pokreću sami učenici i ne zavisi toliko od onoga što obrazovni sistem nudi. Želimo da budemo sigurni da se obrazovne tehnologije efikasno koriste kao podrška za postizanje planiranih ishoda učenja i na zanimljiv način, kako bismo ublažili rizik od gubljenja dragocenog vremena za učenje na pogrešnu aktivnost. Dostupni su nam brojni dokazi o tome da proširena stvarnost može zaista dobro funkcionisati u obrazovanju ukoliko se to uradi na pravi način. Međutim, generalno gledano, izazove i rizike medija možemo uporediti sa knjigom: Da li je knjiga dobra ili loša? Ne znamo. To zaista zavisi od konkretne knjige koju čitate. Isti je slučaj i sa bilo kojom tehnologijom. Naravno, postoje rizici koji su specifični za učionicu. To znači da ukoliko kao edukator niste upoznati sa ovom novom tehnologijom proširene stvarnosti koja se sada već tradicionalno koristi na mobilnim uređajima ili iPad tabletima, možda ćete imati problema sa održavanjem časa ili kursa na pravom putu. Međutim, to se ne razlikuje mnogo od drugih aktivnosti mobilnog učenja koje sada već rutinski koristimo u poslednjih desetak godina. Ako kao edukator uđete u to dobro informisani, proširena stvarnost može da vam pruži aktivnost niskog rizika uz visoku nagradu koja može pozitivno uticati na način na koji ljudi pamte, a samim tim i na angažovanje. Proširena stvarnost je fascinantna, izuzetno zanimljiva i veoma živa tehnologija koja, ako se dobro primeni, dokazano može poboljšati napredak u učenju. Ali, isti je slučaj kao i sa knjigom – ako je knjiga loša, vratite je na mesto i uzmite neku bolju.
Kako vidite razvoj uloge proširene stvarnosti u obrazovanju i obuci u narednih pet do deset godina?
Mislim da trenutno možemo uočiti malu promenu paradigme u obrazovanju. Mnogi tradicionalni formati u obrazovanju, kao takvi, suaočavaju se sa sve više izazova, pa je tako, na primer, esej kao tradicionalni oblik ocenjivanja doveden u pitanje zbog mogućnosti koje nam pruža veštačka inteligencija. Interesantna je činjenica da se ovaj izazov javlja u isto vreme kada se ostvaruje napredak u razvoju proširene stvarnosti. Proširena stvarnost je medijum namenjen obrazovanju zasnovanom na praksi – kada treba da pokažete da nešto možete da uradite, a ne samo da pričate o tome. Čini mi se da je u tom smislu napredak proširene stvarnosti u obrazovanju blagovremen i omogućava nam da unapredimo igru za sistemsko obrazovanje i obuka. Sada smo odjednom u mogućnosti da postavimo instrukcije direktno na radno mesto, odnosno tamo gde se radnja dešava, i to možemo uraditi na sistematičan način. Možemo iskoristiti ovaj element koji se odnosi na gledanje preko nečijeg ramena, tradicionalno ograničeno na dva ramena. Nema puno ljudi koji mogu da zavire preko vašeg ramena i zamisle kako bi bilo kada bi mogli da budu vi, koračaju vašim stopama i rade upravo ono što vi radite. Ovo tradicionalno ograničenje gledanja preko ramena nestalo je sa proširenom stvarnošću. Dobili smo mogućnost da to uradimo bolje, bliže i na neki uzbudljiviji način, u razmerama koje podrazumevaju milione ljudi. Ukoliko razumemo određenu oblast znanja i njenu praktičnu primenu, možemo da izgradimo sistem i sadržaj koji ga okružuje. Mislim da će za obrazovanje i obuku to otvoriti potpuno novu priliku na tržištu koja ranije nije bila direktno dostupna. U narednih pet do deset godina videćemo napredak proširene stvarnosti na tržištu „vođenog učenja“, možda čak i na kolaborativan način, jer je to dobra osnova za širu sistematizaciju obrazovanja i obuke, a posebno tehničkih veština. Razumno je razmišljati o svemu tome kao o polaznoj tački iz koje će proširena stvarnost početi da prodire i u druge oblasti obrazovanja i obuke.
U poslednjih deset godina mogli smo da vidimo neverovatne primere primene proširene stvarnosti u skoro svakoj oblasti. Sada je interesantno pitanje kako će biti kada odatle pređemo na sledeći nivo, gde nemamo samo jedan primer koji pokazuje koliko proširena stvarnost može biti sjajna, već mnoštvo iskustava. Razmislite o tome: učenik obično obavi jednu aktivnost učenja za nekoliko minuta, možda nekoliko puta tokom lekcije. Zatim imamo nekoliko časova dnevno i nekoliko dana učenja nedeljno. To je mnogo aktivnosti učenja koje zahtevaju mnogo sadržaja za koji mora da se obezbedi podrška u ovom trenutku. Uprkos eksplozivnom rastu primene proširene stvarnosti u obrazovanju poslednjih godina, ona je još uvek u ranoj fazi, a dostupnost je relativno niska ako je uporedite sa drugim dostupnim vrstama aktivnosti. Međutim, dubokosam uveren da nam inovacije koje smo omogućili u ovoj oblasti mogu pomoći da postignemo cilj korišćenja obrazovanja zasnovanog na proširenoj stvarnosti u veoma velikom obimu.
Vi ste dobitnik CEN-CENELEC nagrade za inovacije u 2022. godini za projekat ARETE, možete li da nam kažete nešto više o ovom projektu i koji je njegov cilj?
Počeo bih priču o tome rečima Konfučija:
„Reci mi i zaboraviću.
Pokaži mi i možda ću zapamtiti.
Uključi me i razumeću.”
Projekat ARETE usredsređenje na ideju učenja kroz rad, kinestetičkog učenja odnosno, kako to ponekad kažemo, učenja kroz iskustvo. Angažovanje je ključno za učenje i zbog toga smo u okviru projekta ARETE pokušali da iskoristimo ovu prednost novog medija proširene stvarnosti i razvijemo nacrt za sledeću generaciju aplikacija koje koriste proširenu stvarnost u svrhe obrazovanja.
Metodički smo razvili tehnologiju i pristup za korišćenje proširene stvarnosti u obrazovanju u velikom obimu u različitim predmetnim oblastima, a zatim smo to procenili u četiri velike pilot-studije, pažljivo analizirajući nalaze velikog broja nastavnika i učenika, kao važne povratne informacije za istraživanje i razvoj, prateći inkluzivni pristup projektovanju koji je usredsređen na čoveka. Razmotrili smo sledeću generaciju aplikacija proširene stvarnosti za učenje iz tehnološke perspektive, razvijajući sadržaj, model sadržaja i relevantne standarde.
Razmišljali smo kako treba da modifikujemo aplikacije proširene stvarnosti, na koji način treba da razvijamo tehnološki ekosistem koji je okružuje, kako treba da izgledaju upotrebljivi autorski alati, zatim smo istraživali uputstva koja su potrebna za usvajanje, kako možemo da smanjimo ulazne barijere za kreiranje sadržaja, itd. Procenjivali smo temeljno, u početku putem tri, zatim i četiri pilot-studije. Prva je bila fokusirana na primenu proširene stvarnosti za englesku pismenost, posebno za učenike kojima je engleski jezik strani. Kasnije smo pokrenuli još jednu pilot-studiju primene proširene stvarnosti za STEM učenje, posebno u matematici i geografiji. Uzeli smo u obzir i oblast koja je više povezana sa kulturom učenja u školama – proširena stvarnost za pozitivnu intervenciju u ponašanju i podršku, PBIS. Na polovini projekta, shvatili smo da nam je potrebna dodatna pilot-studija koja se fokusira na obrazovanje nastavnika, stoga smo procenjivali na koje sve načine možemo podržati nastavnike u izgradnji iskustava učenja putem proširene stvarnosti, pomoću kompleta autorskih alata koji smo razvili.
Četiri pilot-studije bile su velike, a u ispitivanje smo uključili više od četiri stotine nastavnika i preko tri hiljade učenika iz 27 zemalja. Pored toga, imali smo i neke dodatne aktivnosti u Indiji i u još deset zemalja Južne Amerike. Dobili smo pozitivne dokaze primene ovih tehnologija koji su nam pokazali šta se sve pomoću njih može uraditi kada su u pravim rukama, a to je samo potvrdilo naš tehnološki pristup. Ovo je uključivalo i kreiranje autorskog alata i plejera pod nazivom „MirageXR”, koji je besplatan i dostupan svima za korišćenje (potražite „MirageXR” na platformama kao što su Google Play, Apple App Store, ili na GitHub-u za izvorni kod). Tehnički, implementirali smo klaud-infrastrukturu koja stoji iza aplikacije kao deo „Moodle” sistema za upravljanje učenjem i olakšali integraciju sa lokalnim školskim ili univerzitetskim okruženjem za učenje.
Na koji način ARETE projekat utiče na oblast obrazovanja i obuke?
Kao što sam ranije napomenuo, postoji mnogo primera dobre upotrebe proširene stvarnosti u obrazovanju i obuci. Oni su, međutim, često samo slučajni. Pre deset godina, velike korporacije, škole, obrazovne institucije već su na neki način bile upoznate sa proširenom stvarnošću, isprobavajući na pilot-nivou šta ove nove tehnologije mogu doneti. Kada smo pisali predlog za dodelu bespovratnih sredstava, shvatili smo da je najveća prepreka na putu do velikog uspeha to što nije dovoljno dobro shvaćeno kako od ovih skupih inicijativa visokog intenziteta doći do nečega što nastavnici, ali i nezavisni učenici, mogu da koriste rutinski. Ovo je bio ključni fokus za nas. Bilo je potrebno pronaći lakše načine za kreiranje sadržaja proširene stvarnosti koji mogu da se koriste bez angažovanja programera, grafičkog dizajnera, scenariste, reditelja ili nekog drugog.
Izazovi se javljaju u svim grupama korisnika i nije uvek tačno da je studente najlakše zadovoljiti. Oni su verovatno već videli aplikacije proširene stvarnosti, u svetu igara, ili su je koristili za druge potrebe kod kuće. Stoga su njihova očekivanja često veoma visoka u pogledu toga kako stvari treba da se rade i izgrade jer očekuju isti vizuelni kvalitet koji već poznaju. Ovo angažovanje se dosta razlikuje od izazova sa kojima se suočavaju nastavnici. Za njih je veći izazov održati sve na okupu, uočiti ko u učionici prati, a ko se izgubio, taj izazov postaje još veći ukoliko nije u pitanju nastava koja se odvija u učionici već vežba kod kuće. Njima je najvažnije praćenje angažovanja, kao i da proširena stvarnost bude odgovarajuća za sve.
Možete li da navedete neke primere uticaja standarda na inovacije u Vašoj oblasti?
Već nekoliko godina aktivno učestvujem u standardizaciji tehnologija namenjenih učenju i imao sam priliku da vidim nekoliko inicijativa koje su dovedene do kraja. Na primer, kada su pokrenuti „Otvoreni obrazovni resursi”, uradili smo dosta posla oko pretraživanja i pronalaženja objekata učenja i verujem da je to mnogo pomoglo u razumevanju načina na koje resursi za učenje moraju da se opisuju i označavaju tako da drugi mogu da ih pronađu i ponovo iskoriste, možda čak i u različitim kontekstima. Takođe sam primetio da je bilo dosta posla oko dizajna učenja, odnosno boljeg razumevanja procesa kreiranja i upravljanja sadržajem za učenje.
Ono što je zajedničko svim ovim inicijativama jeste to što su pomogle u otvaranju novih tržišta. Ranije su potencijalna tržišta bila previše fragmentirana. Ukoliko ste komercijalni prodavac ili pružalac usluga u oblasti obrazovanja, početni troškovi bili su previsoki. Prednost uspostavljanja interoperabilnosti, „prelaska na digitalno” i mogućnosti deljenja i razmene digitalnih resursa za učenje jeste u tome što opšti troškovi postaju niži, na primer oni koji se odnose na mogućnost pronalaženja i isporuke.
Za mene, standardi su pokretači koji mogu da stvore nova tržišta. Ovo je slučaj sa najuspešnijim standardima za interoperabilnost koje sam sledio, a takođe i obrazloženje za ono što smo pokušali da uradimo sa sporazumom evropske konferencije – CWA 18006:2023, eXtended Reality for Learning and Performance Augmentation – Methodology, techniques, and data formats (kao i standardima koje smo razvili za te potrebe): podrška u uspostavljanju tržišta koje ranije nije postojalo, tako da ništa ne može da spreči razvoj i usvajanje proširene stvarnosti u obrazovanju i obuci.
Koliko je važno da inovatori budu informisani i uspostave saradnju sa organizacijama za razvoj standarda?
Mislim da to zavisi od toga gde se nalazite u ciklusu inovacija. Ako ste u fazi eksploratornog istraživanja ili pronalaženja potpuno novih izmaštanih ideja, to nije pravo vreme da se bavite razvojem standarda. Treba da se angažujete kada možete pozitivno da utičete na živote mnogih, kada radite na nečemu što je korisno za sve. U eksploratornoj fazi istraživanja ishodi mogu biti neuspešni. Standardizacija postaje relevantnija kada se istraživanje sve više primenjuje i daje rezultate koji se verovatno mogu koristiti, kao i kada postane jasnije koliko ljudi bi moglo imati koristi od specifičnih istraživanja. Mogli bismo reći da je pravo vreme za uključivanje u proces razvoja standarda kada postoji potencijalni uticaj.
Standardi su takođe važno sredstvo razmene znanja. Ukoliko kao inovator ne budete u toku sa standardima u razvoju i već objavljenim standardima, rizikujete da ponovo izmislite točak – morate se povezati. Istraživanje se ne može odvijati izolovano, ono se uvek odvija u okviru granica istraživanja.
U nauci, studenti doktorskih studija ponekad sanjaju o situaciji u kojoj je neki genije pre nekoliko stotina godina nešto izmislio i zapisao u knjizi, a zatim to godinama niko ne shvata sve do trenutka kada se to delo ponovo otkrije. Danas se istraživanja više ne vrše na ovaj način, ako je ikada tako bilo. Ako je istraživanje odvojeno od zajednice i istraživačkih granica, onda više nego ikada pre postoji opasnost od izolacije i zaborava. Danas neko možda može izmisliti točak, ali nikoga to neće zanimati i niko neće čitati o tome, to će jednostavno biti zaboravljeno. Organizacije za razvoj standarda predstavljaju čuvare i kustose koji vode računa o tome da ono što je važno bude očuvano i poboljšano, strpljivo se baveći inovacijama i istraživanjima.
Na kraju, koji biste savet dali inovatorima koji žele da njihov rad bude usklađen sa relevantnim standardima, a da pritom ipak pomeraju granice inovacija?
Najvažniji savet koji imam jeste da ne potcenjuju snagu, ali i trajanje razvoja standarda. Dakle, ključno je vreme.Ne možete doći u organizaciju za razvoj standarda sa gotovom specifikacijom i reći da je to završena stvar, zamoliti ih da stave svoj pečat na to i prihvate ovaj standard koji sada treba da se primenjuje širom sveta ili Evrope. To ne funkcioniše na takav način. Razvoj standarda je takođe proces izgradnje konsenzusa. Organizacije za razvoj standarda su čuvari procesa koji posvećuju tome punu pažnju, sprečavajući pristrasnost i prisvajanje neprimerene koristi. To je prilika da se čuje i vidi više perspektiva, a za takav proces je potrebno vreme. Prosečno trajanje razvoja potpunog standarda jeste oko 36 meseci. To znači da ako planirate da date veliki doprinos ili da se vaša reč uzme u obzir tokom procesa razvoja standarda, morate to da razmotrite već tokom faze istraživanja. Uz odgovarajuću metodologiju i proces upravljanja projektima, možete računati na to da ćete ostvariti svoj cilj. Ja sam takođe sam veoma zahvalan što postoji instrument pod nazivom „sporazum evropske konferencije”. To je oblik predstandardizacijskih sporazuma za evropske istraživačke projekte koji obično već imaju širok krug saradnika i proces izgradnje konsenzusa ugrađen u metodologiju, uključujući i komunikaciju sa svim relevantnim zainteresovanim stranama. Ovaj brzi put do predstandarda je fantastičan.
Na kraju bih ponovo naglasio da se ne potcenjuje vreme koje je potrebno za uspostavljanje standarda. Čuvari ovog procesa postoje s razlogom i ako dođete sa nečim što je završeno van ovog procesa, onda to neće proći. Ovako standardizacija ne funkcioniše.
Pripremila: Jovana Korićanac
