Стандарди као развојна инфраструктура: Порука Светске банке намењена привреди и институцијама

Крајем 2025. године Светска банка је објавила World Development Report 2025: Standards for Development, свој водећи годишњи развојни извештај, први пут у целини посвећен улози стандарда у економском развоју. Сама чињеница да се једна од најутицајнијих међународних развојних институција одлучила да тему стандарда постави у средиште глобалне економске расправе представља важан сигнал: стандарди више нису само техничка документа намењена уском кругу стручњака, већ један од кључних инструмената конкурентности, поверења, трговине, иновација и одрживог развоја.

Извештај полази од једноставне, али веома снажне тезе: стандарди су „скривена инфраструктура” савремених економија. Као што путеви, луке, енергетске мреже или дигитална инфраструктура омогућавају кретање људи, робе, капитала и информација, тако стандарди омогућавају да производи, услуге, системи и технологије функционишу поуздано, безбедно и међусобно усклађено. Када стандарди добро функционишу, најчешће их не примећујемо. Платна картица ради у другој земљи, Wi-Fi уређаји се повезују, грађевински материјали испуњавају захтеве безбедности, медицинска опрема одговара потребним спецификацијама, а производи могу да пређу границу без додатних провера.

Међутим, када стандарда нема, када су неусаглашени или када привреда нема капацитет да их примени, последице постају врло конкретне: тржишта се фрагментирају, трошкови расту, извоз постаје тежи, а поверење купаца, регулатора и инвеститора слаби.

За земље које желе да јачају индустрију, повећају извоз, привуку инвестиције и укључе се у глобалне ланце вредности, стандарди су зато много више од формалног захтева. Они су језик међународног тржишта. Производ или услуга који су усаглашени са признатим стандардима лакше доказују квалитет, безбедност и поузданост. За мала и средња преду-зећа, стандарди често представљају улазницу за озбиљније тржиште, захтевније купце и стабилније пословне односе. За државу, стандарди су алат којим се могу подржати јавне политике у области безбедности производа, заштите потрошача, заштите животне средине, дигиталне трансформације, енер-гетске ефикасности, јавних набавки и индустријског развоја.

Посебно је важно што извештај Светске банке јасно указује и на другу страну стандардизације. Стандарди могу бити мост, али могу постати и препрека. Када су развијени без довољног учешћа земаља у развоју, малих економија и привреда са ограниченим инсти-туционалним капацитетима, они могу наметнути захтеве које многи произвођачи не могу реално да испуне. У свету у којем све већи део трговине зависи од техничких захтева, доказивања усаглашености, сертификације, испитивања и акредитације, питање стандарда постаје и питање једнаког приступа тржишту.

Зато је једна од најважнијих порука извештаја да земље не треба да буду само пасивни корисници стандарда. Оне морају развијати капацитет да стандарде разумеју, прилагоде, примене и, када за то постоје знање и интерес, активно учествују у њиховом доношењу. Светска банка овај приступ описује кроз оквир: прилагодити, ускладити, обликовати. У ранијим фазама развоја, земље треба да користе међународне стандарде на начин који одговара локалним капацитетима и приоритетима. Како институције и привреда јачају, циљ постаје све веће усклађивање са међународним стандардима, ради лакшег приступа тржиштима и смањења непотребних препрека. Најзад, у областима у којима постоје знање, искуство и стратешки интерес, земље треба да учествују у обликовању међународних стандарда, како би правила која настају на глобалном нивоу била релевантна и за њихове развојне потребе.

Управо ту се види посебна улога националних тела за стандардизацију. Она нису само места на којима се стандарди објављују или преузимају. Национална тела су веза између међународног система стандардизације и домаће привреде, академске заједнице, јавне управе, потрошача и стручњака. Она омогућавају да се глас националних заинтересованих страна чује у међународним и европским техничким комитетима, али и да се знање из тих процеса пренесе корисницима стандарда у земљи.

Институт за стандардизацију Србије, као национално тело за стандардизацију Републике Србије и пуноправни члан међународних и европских организација за стандардизацију, има управо ту посредничку и развојну улогу. Кроз чланство у ISO, IEC, CEN и CENELEC, домаћи стручњаци имају могућност да прате, коментаришу и учествују у изради стандарда који обликују тржишта, технологије и регулаторне оквире. То није само техничко питање, већ питање благовременог укључивања Србије у токове који одређују будуће услове пословања.

Извештај Светске банке додатно потврђује да стандардизација мора бити повезана са широм инфраструктуром квалитета: метрологијом, испитивањем, сертификацијом, инспекцијом и акредитацијом. Стандард без могућности поузданог доказивања усаглашености остаје само текст. Тек када привреда има приступ лабораторијама, стручњацима, сертификационим и акредитационим системима, стандард постаје практичан алат за тржиште. Због тога улагање у инфраструктуру квалитета није трошак, већ развојна инвестиција.

За Србију, ова тема има неколико непосредних димензија. Прва је привредна: стандарди могу помоћи домаћим компанијама да унапреде квалитет, лакше извозе и постану поузданији партнери у међународним ланцима снабдевања. Друга је институционална: стандарди могу подржати усклађивање јавних политика са европским и међународним праксама, посебно у областима у којима се брзо развијају нови захтеви, као што су дигитализација, вештачка интелигенција, сајбер безбедност, енергетска транзиција и одрживост. Трећа је образовна: стандардизација мора постати видљивија у академској заједници, стручном образовању и програмима подршке малим и средњим предузећима. Без људи који разумеју стандарде, нема ни њихове квалитетне примене.

Посебно је значајно што се објављивање извештаја Светске банке не завршава као једнократна публикација. ISO и Светска банка су наставили сарадњу кроз заједничке активности, укључујући разматрање конкретних начина да се ојача учешће земаља у развоју, унапреди примена стандарда и повежу стандардизација, регулатива, инфраструктура квалитета и развојне политике. Тиме је отворен шири међународни разговор о томе како стандарди могу да постану део развојних стратегија, а не само технички додатак законима, прописима или тржишним захтевима.

За национална тела за стандардизацију, то је и потврда и обавеза. Потврда, јер се вишедеценијски рад на развоју, преузимању, примени и промоцији стандарда сада јасно препознаје као део развојне политике. Обавеза, јер се од националних тела очекује да буду још отворенија према привреди, науци, јавном сектору и потрошачима, да јачају капацитете стручњака, да подстичу учешће у међународном раду и да стандарде приближе онима који их користе у пракси.

Стандарди нису сами себи сврха. Њихова вредност мери се тиме да ли доприносе безбеднијим производима, квалитетнијим услугама, ефикаснијој привреди, бољој заштити грађана, већем поверењу и лакшем приступу тржиштима. Управо зато извештај Светске банке заслужује пажњу и након објављивања. Он не говори само о стандардима као документима, већ о стандардизацији као развојном механизму.

За нашу земљу, то је позив да се стандарди још јасније посматрају као део економске, индустријске, образовне и иновационе политике. За привреду, то је подсетник да усаглашеност са стандардима није административно оптерећење, већ улагање у конкурентност. За институције, то је сигнал да национално тело за стандардизацију мора бити препознато као стратешки партнер у развоју јавних политика. А за стручну заједницу, то је позив да активније учествује у процесима у којима се пишу правила будућег тржишта.

У свету у којем се технологије, трговина и регулаторни захтеви мењају брже него икада, земље које стандарде разумеју и користе стратешки имају предност. Оне које их посматрају као споредну техничку тему ризикују да правила развоја буду написана без њих.

Припремила: Татјана Бојанић