Са више од 45 година искуства у унапређењу квалитета, оцењивању и обукама, Владимир Симић спада међу најистакнутије стручњаке у овој области. Као регистровани оцењивач и предавач своју каријеру је градио сарађујући са водећим сертификационим телима. Спровео је више од 500 провера, водио преко 300 пројеката и обучио више од 8.000 полазника кроз програме које је сам развио и реализовао. Аутор је више од 300 стручних радова и један од кључних актера у оснивању бројних сертификационих тела.
Током дугогодишње каријере, посебно се истакао у раду са великим организацијама и примени стандарда као што су ISO 9001, ISO/IEC 27001, ISO 45001, ISO 14001 и ISO 20000-1. Од 1991. до 2016. године водио је „Euroquality Group”, а након одласка у пензију остао је активан као менаџер обука у „Bureau Veritas Serbia”, гостујући предавач на Факултету за технологију и металургију и Факултету организационих наука Универзитета у Београду, као и сарадник предавач у Институту за стандардизацију Србије.
Господине Симићу, стандардизацију познајете као предавач на обукама, затим као експерт који је помагао организацијама да имплементирају стандарде система менаџмента, коначно и као проверавач система. Били сте активан учесник када се сертификација у Србији деведесетих година тек рађала, а сваки сертификат који је тадашњи Савезни завод за стандардизацију доделио био је знак престижа и визије. Како данас гледате на тај пионирски рад?
Свакако, то је веома интересантан период. Ја сам стандардизацију у ствари упознао на веома веома специфичан начин, одмах по ступању на посао, моје прво запослење у фабрици боја и лакова, где сам већ након двадесетак дана рада, као одговорно лице, добио казну од тржишне инспекције због недозвољеног паковања амбалаже за лак, за пакет за који је постојао национални стандард са обавезном применом. Казна је била огромна и за мене лично и за фирму. Овим желим да укажем на веома одговоран и дефинисан начин понашања када је квалитет онога што радимо постојао и примењивао се у потпуности. Од 1972. године учествовао сам у раду разних комисија за развој стандарда све до 1987. када је и формирана комисија за системе менаџмента, коју сам напустио пре неколико месеци, желећи да своје место уступим неком млађем колеги. Када се сетим пионирског рада деведесетих година, могу с поносом да кажем да смо у том периоду остварили значајан напредак и озбиљно смањили разлике у односу на западне економије. Тада смо у Србији и Југославији креирали националне шеме (JUQS и JUAL) за системе квалитета и акредитацију лабораторија, као и систем за обуку и регистрацију оцењивача, такође смо били међу ретким земљама у Европи које су имале тако развијене системе. Имали смо стотине обучених оцењивача и стотине сертификованих организација у веома кратком року. Покренута је и национална награда Оскар квалитета, која је тада представљала наш национални TQM концепт у настајању. То је био период великог ентузијазма, учења и стварног, суштинског рада на унапређењу квалитета. Стручни и научни скупови бројали су по више стотина учесника и пуно гостију из иностранства. Савезни завод за стандардизацију у СФРЈ и СРЈ, и наследник Институт за стандардизацију Србије, били су директни носиоци и учесници свих ових промена.
Ако овај период узмемо као почетак изградње тзв. културе квалитета, како бисте у том смислу оценили ситуацију данас?
Нажалост, моја оцена је да смо у одређеном застоју. Док смо инфраструктуру квалитета (законе и тела) формално изградили помоћу ЕУ пројеката, нисмо довољно улагали у промену свести. На многим скуповима сам указивао на ову ситуацију и приказивао слајд са нојем забијене главе у песак. Та слика ми се чинила као најпогоднија за приказ стања. Ако су деведесете биле почетак, данашњу ситуацију видим знатно другачије, јер је након прве декаде овог века (нарочито после 2010. године) питање унапређења квалитета пало у други план. Ушли смо у период опште деградације схватања квалитета, где доминирају системи „лако ћемо” и „рука руку мије”. Пракса је показала да је култура квалитета код нас веома крхка и изузетно осетљива на степен бирократизације друштва. За огроман број организација, нажалост, сертификација данас представља само „слику на зиду” и ради се из принуде, без икаквог суштинског унапређења управљачких система. Данас преовладава „тржиште сертификата”, где квантитет често гуши квалитет, а прави ентузијазам је замењен формом. Иако нисам проверавао, и за то немам никакве материјалне доказе, готово сам сигуран да су све ове афере и ситуације око којих имамо тренутне проблеме и ломове у друштву, покривене некаквим доказима о усаглашености са стандардима или законским прописима. Лако могу да прихватим и разумем чињеницу да већина учесника у овим догађајима има сертификате за разне системе менаџмента. Зато стално понављам, причам на скуповима, да је култура квалитета управо она „карика која недостаје” и да без њене корените промене на свим нивоима друштва не можемо рачунати на озбиљније помаке напред. И стално покушавам да разуверим колеге да је имати инфраструктуру квалитета далеко од културе квалитета, као дела интеграције опште културе, националне културе, организационе културе и персоналне културе.
Шта сматрате највећом претњом по интегритет процеса сертификације у савременом пословном окружењу и како сачувати интегритет сертификата?
Највећом претњом по интегритет сматрам управо поменути формални приступ где се стандарди уводе само ради папира, односно „слике на зиду”. Поред тога, велико оптерећење за тржиште у Србији је присуство преко 40 различитих сертификационих тела. Оваква жестока конкуренција своди се углавном на отимање постојећих клијената и снижавање цена, што има веома лоше ефекте на укупан ниво стручности и компетентности проверавача, и директно урушава климу када је реч о квалитету. Да би се сачувао интегритет, нови стандарди се морају истински разумети и користити као прави алати за суштинске промене и интеграцију система менаџмента, а не само за задовољење форме проверавача и разних тендера. Још један проблем на који желим да укажем јесте тај што на међународном нивоу нема озбиљних промена под утицајем AI и светских глобалних кретања развоја који се управо дешава. Мислим да идеја за покретање озбиљних промена нема ни у областима сертификације, акредитације и саме стандардизације. Мислим да свет данас не може да чека 4–5 година за измене стандарда или израду нових. Нове технологије и AI немају времена за то.
Као неко ко је обучавао генерације професионалаца, шта сте научили о људској природи? Зашто је промена у пословној култури толико тешка и шта је „тајни зачин” који натера запослене да прихвате систем менаџмента као свој, а не као наметнуту обавезу?
Кроз деценије рада научио сам да су културе једнако предодређене за отпор према промени као и за саму промену. Промене су људима тешке јер често вуку лоша претходна искуства са програмима који никада нису завршени или нису дали резултате. Главни „тајни зачин” да би запослени прихватили системске измене, лежи у истинској подршци и лидерству топ менаџмента, уз јасно повезивање циљева система (било ког) са стратешким бизнис циљевима. Да би систем заживео, он мора постати део знања организације кроз стално учење. Такође, промена мора бити охрабрујућа – менаџмент мора омогућити креативност и аутономну слободу у раду, јер се нове праксе најлакше прихватају у средини која ствара околину успеха и задовољства.
Познати сте по томе што пратите трендове. Како видите улогу вештачке интелигенције у системима менаџмента? Да ли ће она олакшати примену стандарда или ће нас додатно удаљити од суштине „сталног побољшавања”?
Вештачка интелигенција представља највећу трансформативну прилику за системе менаџмента у последњих неколико деценија. Ако се користи на прави начин, AI омогућава прелазак са реактивног на предиктивно управљање квалитетом: системи могу аутоматски анализирати податке, откривати аномалије, сигнализирати ризике и давати препоруке за побољшања. У проверама, AI може подржати анализу процесних токова, препознавање образаца и припрему налаза оцењивача. У исто време, опасност постоји ако се AI користи искључиво за аутоматизацију документације – тада се удаљавамо од суштине квалитета. AI је корисна само ако се повеже са реалним процесима, правим подацима и јасном визијом лидерства, јер тек тада може допринети континуираном унапређењу и стварању организација отпорних на промене. Улога вештачке интелигенције и Индустрије 4.0 одавно више није сан, већ веома снажна реалност коју морамо да прихватимо. Она нас сигурно неће удаљити од сталног побољшавања. Напротив, концепт „Квалитет 4.0” кроз напредне технологије попут вештачке интелигенције, машинског учења, обраде великих података (Big Data) и интернета ствари (IoT) буквално „преправља скрипту - структуру” управљања квалитетом, убрзавајући иновације и смањујући трошкове. Уместо досадашње анализе података из прошлости, нове технологије омогућавају потпуну унификацију података у реалном времену. Нове верзије стандарда и технологије Индустрије 4.0 нису супротстављене, јер роботи, аутономни системи и дигитализација не могу да функционишу без добро постављених система менаџмента. Ако организације за стандардизацију схвате да морају да праве стандарде за будућност, а не стандарде за садашњост и преносе искуства других, како би били сви исти или наметали ставове мањине већини, онда ће AI покренути своје стандарде и правила. Узећу једноставан пример да то покажем. Док је концепт ISO 9001 био обезбеђење квалитета, ви сте знали како да то остварите, када је постао управљање квалитетом, то се претворило у флуидно тумачење „шта ко мисли и жели или има потребу да уради” и настао је хаос који имамо данас – компаније добијају сертификате без неусаглашености и са десетине препорука за побољшања, оцењивачи углавном ретко када виде прве људе у компанијама, а оцењивање спроводе оцењивачи без озбиљнијих компетентности. Данас неки приказују да су оцењивачи у биографијама, и на Линкедин друштвеној мрежи и форумима, тиме што су положили курс за оцењивача, док сам ја пре 35 година, поред курса, морао да путујем у Енглеску да пред комисијом три сата образлажем и доказујем своју компетентност и провере које сам радио. То не може да осигура контролу AI и нових технологија у оним сегментима у којима и данас нема договора, а стандарди осим тога што представљају знање, чине и елемент договора и заједништва – ставова, мишљења, акција и будућности. Значи хаос може само да се повећа, а не смањи, зар не?
Стандардизација, не само код нас, суочава се са проблемом недостатка младих стручњака. Шта је за вас кључно што треба учинити да би се та ситуација променила?
Да бисмо решили проблем недостатка младих стручњака, морамо потпуно променити перцепцију послова у стандардизацији. Кључно је да улажемо у таленте и радну снагу, са апсолутним приоритетом на изградњи културе учења и сарадње. Под утицајем Индустрије 4.0, фокус потребних компетенција се драстично мења. Будућност квалитета не захтева више пуке контролоре, већ стручњаке чије су главне вештине комплексно решавање проблема, критичко размишљање, креативност, когнитивна флексибилност и емоционална интелигенција. Када младима покажемо да је квалитет 21. века директно повезан са дигиталном трансформацијом, паметном производњом и напредним технологијама, ова професија ће им постати неупоредиво инспиративнија и привлачнија. Морамо стандардизацију учинити примамљивом и модерном. Млади људи не желе да попуњавају папирне формуларе; они желе да раде са технологијама будућности као што су IoT, AI и дигитални екосистеми. Треба модернизовати школство и повезати стандарде са дигиталном трансформацијом. Стандардизацију морамо представити као вештину управљања будућношћу, а не као архивирање прошлости. Има пуно идеја за то – рани улазак у процесе стандардизације (пројекти, факултети), менторски програми, јавна признања, заједнице, праксе, јасне каријере и улога у организацијама. Институт за стандардизацију мора да настави да се бори, идејама, програмима, сарадњом, да Србија настави да мења свој став према стандардима и култури квалитета.
Припремила: Виолета Нешковић-Поповић
