Sa više od 45 godina iskustva u unapređenju kvaliteta, ocenjivanju i obukama, Vladimir Simić spada među najistaknutije stručnjake u ovoj oblasti. Kao registrovani ocenjivač i predavač svoju karijeru je gradio sarađujući sa vodećim sertifikacionim telima. Sproveo je više od 500 provera, vodio preko 300 projekata i obučio više od 8.000 polaznika kroz programe koje je sam razvio i realizovao. Autor je više od 300 stručnih radova i jedan od ključnih aktera u osnivanju brojnih sertifikacionih tela.
Tokom dugogodišnje karijere, posebno se istakao u radu sa velikim organizacijama i primeni standarda kao što su ISO 9001, ISO/IEC 27001, ISO 45001, ISO 14001 i ISO 20000-1. Od 1991. do 2016. godine vodio je „Euroquality Group”, a nakon odlaska u penziju ostao je aktivan kao menadžer obuka u „Bureau Veritas Serbia”, gostujući predavač na Fakultetu za tehnologiju i metalurgiju i Fakultetu organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu, kao i saradnik predavač u Institutu za standardizaciju Srbije.
Gospodine Simiću, standardizaciju poznajete kao predavač na obukama, zatim kao ekspert koji je pomagao organizacijama da implementiraju standarde sistema menadžmenta, konačno i kao proveravač sistema. Bili ste aktivan učesnik kada se sertifikacija u Srbiji devedesetih godina tek rađala, a svaki sertifikat koji je tadašnji Savezni zavod za standardizaciju dodelio bio je znak prestiža i vizije. Kako danas gledate na taj pionirski rad?
Svakako, to je veoma interesantan period. Ja sam standardizaciju u stvari upoznao na veoma veoma specifičan način, odmah po stupanju na posao, moje prvo zaposlenje u fabrici boja i lakova, gde sam već nakon dvadesetak dana rada, kao odgovorno lice, dobio kaznu od tržišne inspekcije zbog nedozvoljenog pakovanja ambalaže za lak, za paket za koji je postojao nacionalni standard sa obaveznom primenom. Kazna je bila ogromna i za mene lično i za firmu. Ovim želim da ukažem na veoma odgovoran i definisan način ponašanja kada je kvalitet onoga što radimo postojao i primenjivao se u potpunosti. Od 1972. godine učestvovao sam u radu raznih komisija za razvoj standarda sve do 1987. kada je i formirana komisija za sisteme menadžmenta, koju sam napustio pre nekoliko meseci, želeći da svoje mesto ustupim nekom mlađem kolegi. Kada se setim pionirskog rada devedesetih godina, mogu s ponosom da kažem da smo u tom periodu ostvarili značajan napredak i ozbiljno smanjili razlike u odnosu na zapadne ekonomije. Tada smo u Srbiji i Jugoslaviji kreirali nacionalne šeme (JUQS i JUAL) za sisteme kvaliteta i akreditaciju laboratorija, kao i sistem za obuku i registraciju ocenjivača, takođe smo bili među retkim zemljama u Evropi koje su imale tako razvijene sisteme. Imali smo stotine obučenih ocenjivača i stotine sertifikovanih organizacija u veoma kratkom roku. Pokrenuta je i nacionalna nagrada Oskar kvaliteta, koja je tada predstavljala naš nacionalni TQM koncept u nastajanju. To je bio period velikog entuzijazma, učenja i stvarnog, suštinskog rada na unapređenju kvaliteta. Stručni i naučni skupovi brojali su po više stotina učesnika i puno gostiju iz inostranstva. Savezni zavod za standardizaciju u SFRJ i SRJ, i naslednik Institut za standardizaciju Srbije, bili su direktni nosioci i učesnici svih ovih promena.
Ako ovaj period uzmemo kao početak izgradnje tzv. kulture kvaliteta, kako biste u tom smislu ocenili situaciju danas?
Nažalost, moja ocena je da smo u određenom zastoju. Dok smo infrastrukturu kvaliteta (zakone i tela) formalno izgradili pomoću EU projekata, nismo dovoljno ulagali u promenu svesti. Na mnogim skupovima sam ukazivao na ovu situaciju i prikazivao slajd sa nojem zabijene glave u pesak. Ta slika mi se činila kao najpogodnija za prikaz stanja. Ako su devedesete bile početak, današnju situaciju vidim znatno drugačije, jer je nakon prve dekade ovog veka (naročito posle 2010. godine) pitanje unapređenja kvaliteta palo u drugi plan. Ušli smo u period opšte degradacije shvatanja kvaliteta, gde dominiraju sistemi „lako ćemo” i „ruka ruku mije”. Praksa je pokazala da je kultura kvaliteta kod nas veoma krhka i izuzetno osetljiva na stepen birokratizacije društva. Za ogroman broj organizacija, nažalost, sertifikacija danas predstavlja samo „sliku na zidu” i radi se iz prinude, bez ikakvog suštinskog unapređenja upravljačkih sistema. Danas preovladava „tržište sertifikata”, gde kvantitet često guši kvalitet, a pravi entuzijazam je zamenjen formom. Iako nisam proveravao, i za to nemam nikakve materijalne dokaze, gotovo sam siguran da su sve ove afere i situacije oko kojih imamo trenutne probleme i lomove u društvu, pokrivene nekakvim dokazima o usaglašenosti sa standardima ili zakonskim propisima. Lako mogu da prihvatim i razumem činjenicu da većina učesnika u ovim događajima ima sertifikate za razne sisteme menadžmenta. Zato stalno ponavljam, pričam na skupovima, da je kultura kvaliteta upravo ona „karika koja nedostaje” i da bez njene korenite promene na svim nivoima društva ne možemo računati na ozbiljnije pomake napred. I stalno pokušavam da razuverim kolege da je imati infrastrukturu kvaliteta daleko od kulture kvaliteta, kao dela integracije opšte kulture, nacionalne kulture, organizacione kulture i personalne kulture.
Šta smatrate najvećom pretnjom po integritet procesa sertifikacije u savremenom poslovnom okruženju i kako sačuvati integritet sertifikata?
Najvećom pretnjom po integritet smatram upravo pomenuti formalni pristup gde se standardi uvode samo radi papira, odnosno „slike na zidu”. Pored toga, veliko opterećenje za tržište u Srbiji je prisustvo preko 40 različitih sertifikacionih tela. Ovakva žestoka konkurencija svodi se uglavnom na otimanje postojećih klijenata i snižavanje cena, što ima veoma loše efekte na ukupan nivo stručnosti i kompetentnosti proveravača, i direktno urušava klimu kada je reč o kvalitetu. Da bi se sačuvao integritet, novi standardi se moraju istinski razumeti i koristiti kao pravi alati za suštinske promene i integraciju sistema menadžmenta, a ne samo za zadovoljenje forme proveravača i raznih tendera. Još jedan problem na koji želim da ukažem jeste taj što na međunarodnom nivou nema ozbiljnih promena pod uticajem AI i svetskih globalnih kretanja razvoja koji se upravo dešava. Mislim da ideja za pokretanje ozbiljnih promena nema ni u oblastima sertifikacije, akreditacije i same standardizacije. Mislim da svet danas ne može da čeka 4–5 godina za izmene standarda ili izradu novih. Nove tehnologije i AI nemaju vremena za to.
Kao neko ko je obučavao generacije profesionalaca, šta ste naučili o ljudskoj prirodi? Zašto je promena u poslovnoj kulturi toliko teška i šta je „tajni začin” koji natera zaposlene da prihvate sistem menadžmenta kao svoj, a ne kao nametnutu obavezu?
Kroz decenije rada naučio sam da su kulture jednako predodređene za otpor prema promeni kao i za samu promenu. Promene su ljudima teške jer često vuku loša prethodna iskustva sa programima koji nikada nisu završeni ili nisu dali rezultate. Glavni „tajni začin” da bi zaposleni prihvatili sistemske izmene, leži u istinskoj podršci i liderstvu top menadžmenta, uz jasno povezivanje ciljeva sistema (bilo kog) sa strateškim biznis ciljevima. Da bi sistem zaživeo, on mora postati deo znanja organizacije kroz stalno učenje. Takođe, promena mora biti ohrabrujuća – menadžment mora omogućiti kreativnost i autonomnu slobodu u radu, jer se nove prakse najlakše prihvataju u sredini koja stvara okolinu uspeha i zadovoljstva.
Poznati ste po tome što pratite trendove. Kako vidite ulogu veštačke inteligencije u sistemima menadžmenta? Da li će ona olakšati primenu standarda ili će nas dodatno udaljiti od suštine „stalnog poboljšavanja”?
Veštačka inteligencija predstavlja najveću transformativnu priliku za sisteme menadžmenta u poslednjih nekoliko decenija. Ako se koristi na pravi način, AI omogućava prelazak sa reaktivnog na prediktivno upravljanje kvalitetom: sistemi mogu automatski analizirati podatke, otkrivati anomalije, signalizirati rizike i davati preporuke za poboljšanja. U proverama, AI može podržati analizu procesnih tokova, prepoznavanje obrazaca i pripremu nalaza ocenjivača. U isto vreme, opasnost postoji ako se AI koristi isključivo za automatizaciju dokumentacije – tada se udaljavamo od suštine kvaliteta. AI je korisna samo ako se poveže sa realnim procesima, pravim podacima i jasnom vizijom liderstva, jer tek tada može doprineti kontinuiranom unapređenju i stvaranju organizacija otpornih na promene. Uloga veštačke inteligencije i Industrije 4.0 odavno više nije san, već veoma snažna realnost koju moramo da prihvatimo. Ona nas sigurno neće udaljiti od stalnog poboljšavanja. Naprotiv, koncept „Kvalitet 4.0” kroz napredne tehnologije poput veštačke inteligencije, mašinskog učenja, obrade velikih podataka (Big Data) i interneta stvari (IoT) bukvalno „prepravlja skriptu - strukturu” upravljanja kvalitetom, ubrzavajući inovacije i smanjujući troškove. Umesto dosadašnje analize podataka iz prošlosti, nove tehnologije omogućavaju potpunu unifikaciju podataka u realnom vremenu. Nove verzije standarda i tehnologije Industrije 4.0 nisu suprotstavljene, jer roboti, autonomni sistemi i digitalizacija ne mogu da funkcionišu bez dobro postavljenih sistema menadžmenta. Ako organizacije za standardizaciju shvate da moraju da prave standarde za budućnost, a ne standarde za sadašnjost i prenose iskustva drugih, kako bi bili svi isti ili nametali stavove manjine većini, onda će AI pokrenuti svoje standarde i pravila. Uzeću jednostavan primer da to pokažem. Dok je koncept ISO 9001 bio obezbeđenje kvaliteta, vi ste znali kako da to ostvarite, kada je postao upravljanje kvalitetom, to se pretvorilo u fluidno tumačenje „šta ko misli i želi ili ima potrebu da uradi” i nastao je haos koji imamo danas – kompanije dobijaju sertifikate bez neusaglašenosti i sa desetine preporuka za poboljšanja, ocenjivači uglavnom retko kada vide prve ljude u kompanijama, a ocenjivanje sprovode ocenjivači bez ozbiljnijih kompetentnosti. Danas neki prikazuju da su ocenjivači u biografijama, i na Linkedin društvenoj mreži i forumima, time što su položili kurs za ocenjivača, dok sam ja pre 35 godina, pored kursa, morao da putujem u Englesku da pred komisijom tri sata obrazlažem i dokazujem svoju kompetentnost i provere koje sam radio. To ne može da osigura kontrolu AI i novih tehnologija u onim segmentima u kojima i danas nema dogovora, a standardi osim toga što predstavljaju znanje, čine i element dogovora i zajedništva – stavova, mišljenja, akcija i budućnosti. Znači haos može samo da se poveća, a ne smanji, zar ne?
Standardizacija, ne samo kod nas, suočava se sa problemom nedostatka mladih stručnjaka. Šta je za vas ključno što treba učiniti da bi se ta situacija promenila?
Da bismo rešili problem nedostatka mladih stručnjaka, moramo potpuno promeniti percepciju poslova u standardizaciji. Ključno je da ulažemo u talente i radnu snagu, sa apsolutnim prioritetom na izgradnji kulture učenja i saradnje. Pod uticajem Industrije 4.0, fokus potrebnih kompetencija se drastično menja. Budućnost kvaliteta ne zahteva više puke kontrolore, već stručnjake čije su glavne veštine kompleksno rešavanje problema, kritičko razmišljanje, kreativnost, kognitivna fleksibilnost i emocionalna inteligencija. Kada mladima pokažemo da je kvalitet 21. veka direktno povezan sa digitalnom transformacijom, pametnom proizvodnjom i naprednim tehnologijama, ova profesija će im postati neuporedivo inspirativnija i privlačnija. Moramo standardizaciju učiniti primamljivom i modernom. Mladi ljudi ne žele da popunjavaju papirne formulare; oni žele da rade sa tehnologijama budućnosti kao što su IoT, AI i digitalni ekosistemi. Treba modernizovati školstvo i povezati standarde sa digitalnom transformacijom. Standardizaciju moramo predstaviti kao veštinu upravljanja budućnošću, a ne kao arhiviranje prošlosti. Ima puno ideja za to – rani ulazak u procese standardizacije (projekti, fakulteti), mentorski programi, javna priznanja, zajednice, prakse, jasne karijere i uloga u organizacijama. Institut za standardizaciju mora da nastavi da se bori, idejama, programima, saradnjom, da Srbija nastavi da menja svoj stav prema standardima i kulturi kvaliteta.
Pripremila: Violeta Nešković-Popović
