Vladimir Simić je vodeći proveravač sa dugogodišnjom praksom u oblasti sistema menadžmenta. Zahvaljujući bogatom iskustvu u sertifikaciji, ocenjivanju usaglašenosti i edukaciji, pružio nam je stručni uvid u značaj standarda, ulogu proveravača i ključne izazove sa kojima se organizacije danas suočavaju.
Kako je izgledao Vaš profesionalni put do uloge proveravača sistema menadžmenta i šta Vas je najviše privuklo ovom poslu?
S obzirom na to da sam završio smer za industrijsko inženjerstvo na Mašinskom fakultetu u Beogradu, prvi kontakt sa sistemima menadžmenta imao sam još na studijama. Čak je i moj diplomski rad obuhvatao teme koje se odnose na ekološki menadžment i tadašnju verziju standarda ISO 14001. Kasnije, kroz posao inspektora u beogradskom Jugoinspektu dobio sam priliku da završim i obuku za eksternog proveravača za ISO 9001 i da se uključim u provere sistema menadžmenta. Tako je sve počelo davne 2002. godine i još uvek traje. Ono što me je najviše privuklo ovom poslu jeste prilika da direktno doprinosim unapređenju poslovanja različitih organizacija. Posao proveravača nije samo prosta provera usaglašenosti, on zahteva analitičko razmišljanje, snažne komunikacione veštine i sposobnost da se prepozna suština poslovnih procesa. Ono što me je primarno privuklo i održalo u ovom poslu jeste ideja da dobro postavljen sistem menadžmenta može dramatično uticati na efektivnost, bezbednost i održivost – to je bio moj osnovni/početni motiv.
Zašto je, po Vašem mišljenju, sertifikacija važna za organizacije danas i koje konkretne koristi najčešće primećujete u praksi?
Mada mnogi sertifikaciju još uvek doživljavaju kao lepo uramljen papir na zidu koji im je neophodan iz različitih razloga, ja na sertifikaciju gledam kao na stratešku investiciju koja doprinosi povećanju kredibiliteta organizacija i rekao bih, predstavlja nužan uslov za opstanak i razvoj organizacija u savremenom, kompleksnom i promenljivom poslovnom okruženju.
Koncept strategijskog menadžmenta kao nezaobilazan faktor u današnjim sistemima menadžmenta, od vital-nog je značaja za organizacije koje posluju u uslovima brzih i nepredvidivih promena, u veoma složenom i neizvesnom okruženju. S obzirom na jasnu činjenicu da ne mogu svi sistemi, procesi i aktivnosti neke organizacije biti unapred određeni, neophodno je da primenjeni model sistema menadžmenta bude fleksibilan i prilagodljiv u okviru kompleksnosti organizacionog konteksta. Shodno tome, puno razu-mevanje i utvrđivanje konteksta organizacije dobija na značaju kao neizbežna komponenta poslovanja. Pogotovu zato što zahtevi koje sve brojnije zainteresovane strane i društvo u celini postavljaju pred organizacije postaju sve ozbiljniji i širi u smislu sigurnosti, odgovornosti i održivosti poslovanja, a samim tim okruženje postaje sve turbulentnije i neizvesnije, uključujući i ozbiljne rizike (i prilike) koje ono stvara. Kao rezultat sagledavanja sveukupnog konteksta organizacije trebalo bi da se prepoznaju svi oni na koje utiče njena delatnost, kao i to šta oni očekuju od nje. To omogućava jasno definisanje ciljeva organizacije i prepoznavanje novih poslovnih prilika.
U tome je, pored ostalog, značaj i ključna praktična korist od implementacije i sertifikacije sistema, koja može da se ogleda u smanjenju grešaka i troškova, sistemskom upravljanju rizicima, povećanju efektivnosti i efikasnosti procesa, većem angažovanju zaposlenih, itd.
Da li uočavate razliku u načinu poslovanja između kompanija koje su sertifikovane i onih koje nisu, i sa kakvim izazovima se najčešće susrećete tokom provera?
Definitivno uočavam razliku. Kompanije sa zrelim, integrisanim sistemima menadžmenta pokazuju veću doslednost, proaktivnost i otpornost na promene. Dok nesertifikovane kompanije često rešavaju probleme reaktivno, sertifikovane organizacije imaju alate i procese da ih predvide pravovremeno. Pored ostalog, to im pomaže da se suoče i sa tzv. šokom budućnosti, koji se opisuje kao bolest ljudi i organizacija koje budućnost prevazilazi pre nego što su za nju spremni.
Najčešći izazovi tokom provera obično nisu tehničke prirode, već su vezani za ljudski faktor i kulturu u najširem smislu reči.
Kakav proveravač treba da bude da bi se moglo reći da je profesionalac u svom poslu, šta je ono što je po Vama najbitnije?
Profesionalan proveravač mora biti spoj stručnosti, iskustva, autoriteta i izraženih komunikacionih veština. Naravno, ljudski kvaliteti se podrazumevaju.
Takođe, na određeni način dobar proveravač je ujedno i edukator, neko ko ostavlja organizaciji dodatnu vrednost provere. Moje višegodišnje iskustvo kao predavača na IRCA registrovanim i drugim kursevima pomoglo mi je da razvijem ovu, na izvestan način, i mentorsku ulogu.
Da li biste mogli da podelite neki primer dobre prakse koji Vam je ostao u sećanju?
Za sve ove godine i skoro 2.000 različitih provera, bilo je zaista mnogo primera koji bi se mogli izdvojiti. Međutim, to bi zahtevalo mnogo veći prostor od predviđenog.
Izdvojio bih primer vezan za implementaciju sistema menadžmenta energijom prema ISO 50001. Proveravao sam proizvodnu kompaniju koja je, zahvaljujući doslednoj primeni standarda, uspela da spusti potrošnju energije za skoro 15% u prvoj godini sertifikacije.
Najbolja praksa je bila u tome što su zaposleni na svim nivoima bili uključeni, od operatera na mašinama do top menadžmenta. Uspeli su da promene kulturu, transformišući svest o energetskoj efikasnosti od „nečeg što radi menadžment” u „odgovornost svakog pojedinca”. To pokazuje kako standardi mogu direktno da utiču na finansijske rezultate i održivost, a ne samo na dokumentaciju.
Kako vidite budućnost sertifikacije, u kom pravcu se ona razvija, i šta biste savetovali organizacijama koje tek počinju ovaj proces?
Budućnost sertifikacije vidim u integraciji i digitalizaciji.
Kada kažem integraciji, verujem da će fokus biti na širim temama kao što su održivi razvoj, korporativno upravljanje i menadžment promenama. Na primer, integracija faktora zaštite životne sredine, društvene odgovornosti i korporativnog upravljanja (ESG) u srž strateškog planiranja neće biti samo etički izbor, već nužan uslov za opstanak i razvoj organizacije. U tom smislu, strateška analiza mora da obuhvati i spoljne faktore koji tradicionalno nisu bili primarni fokus, a danas su od presudnog značaja – faktore iz domena ESG.
Takođe, napredna analitika i digitalni alati će bitno doprinositi efikasnosti i efektivnosti provera. Moj savet organizacijama koje tek počinju jeste sledeći: ne jurite za sertifikatom, jurite za poboljšanjem poslovanja. Sertifikat će doći kao prirodna posledica toga. Pronađite dobrog konsultanta i kasnije proveravača koji ne prodaje maglu (ili samo papir), već razume vašu industriju i može vam pomoći da sistem menadžmenta prilagodite vašem jedinstvenom kontekstu i rizicima. To je jedini način da sertifikacija donese trajnu i pravu vrednost.
Pripremile: Dragana Popović i Jovana Korićanac
